Naučni radnici, ekonomska nauka i socijalni pokret

Pierre Bourdieu piše o ulozi znanstvenih radnika u socijalnim pokretima. O toj ulozi raspravlja kroz analizu socijalnih pokreta iz prosinca 1995. godine u Francuskoj, koji su poprimili međunarodni karakter.

Socijalni pokret decembra 1995. bio je pokret bez presedana po svom opsegu, a pre svega zbog svojih ciljeva. Ako ga je veliki deo francuske i međunarodne javnosti smatrao izrazito značajnim, to je zato što je on uveo u socijalne borbe neke sasvim nove ciljeve. Ovlaš, kao skicu, on je doneo jedan pravi projekat društva, kolektivno afirmisan i sposoban da se suprotstavi onome što nameće dominantna politika, konzervativni revolucionari koji su trenutno na vlasti, u političkim institucijama i u institucijama za proizvodnju diskursa.

Pitajući se kako naučni radnici mogu doprineti jednoj takvoj organizaciji kao što je Generalna skupština, uverio sam se u neophodnost njihovog prisustva otkrivši čisto kulturnu i ideološku dimenziju ove konzervativne revolucije. Ako je decembarski pokret naišao na opšte odobravanje, to je zato što je on delovao kao odbrana socijalnih tekovina, ne jedne posebne društvene kategorije – iako je njen udarni deo činila jedna posebna kategorija, zato što je bila posebno pogođena – već čitavog jednog društva, pa čak jednog skupa društava: te tekovine se odnose na rad, na javno obrazovanje, na javni prevoz, na sve što je javno, a samim tim i na državu, tu instituciju koja nije – nasuprot onome u šta bi hteli da nas ubede – obavezno zastarela i regresivna.

Konzervativna revolucija se poziva na neoliberalizam, dajući tako sebi naučni privid i mogućnost delovanja kao teorija.

Nije slučajnost to što se taj pokret javio baš u Francuskoj. Postoje istorijski razlozi za to. Ali ono što bi trebalo da pogodi posmatrače jeste činjenica da se on nastavlja u obliku vrtloga, u Francuskoj, u različitim i neočekivanim oblicima – ko bi očekivao pokret zaposlenih na putevima u tom obliku? – i u Evropi takođe: u Španiji u ovom trenutku; u Grčkoj pre nekoliko godina; u Nemačkoj, gde je pokret bio inspirisan francuskim pokretom i otvoreno se pozivao na afinitet s njim; u Koreji – što je još značajnije, zbog simboličkih i praktičnih razloga. Ta vrsta vrtložne borbe je, čini mi se, u potrazi za svojim teorijskim a pre svega praktičnim jedinstvom. Francuski pokret može biti smatran avangardom jedne svetske borbe protiv neoliberalizma i protiv nove konzervativne revolucije, u kojoj je simbolička dimenzija izuzetno značajna. Mislim da jedna od slabosti svih progresističkih pokreta potiče iz činjenice da su oni potcenili značaj te dimenzije i da još uvek nemaju prikladno oružje kojim bi se borili protiv nje. Socijalni pokreti kasne više simboličkih revolucija za svojim protivnicima, koji koriste savetnike za komunikacije, savetnike za televiziju itd.

Konzervativna revolucija se poziva na neoliberalizam, dajući tako sebi naučni privid i mogućnost delovanja kao teorija. Jedna od teorijskih i praktičnih grešaka mnogih teorija – počev od marksističke teorije – bila je previđanje efikasnosti teorije.

Mi ne smemo da ponovimo tu grešku. Imamo posla s protivnicima koji se naoružavaju teorijama, i čini mi se da im se treba suprotstaviti intelektualnim i kulturnim oružjem. Zbog podele rada, neki su bolje naoružani od drugih da vode tu borbu, zato što je to njihovo zanimanje. I određen broj njih je spreman da se baci na posao. Koji može biti njihov doprinos? Pre svega određeni autoritet. Kako su nazivani ljudi koji su podržavali vladu u decembru? Stručnjacima, mada svi zajedno nisu činili ni “e” od ekonomiste. Tom efektu autoriteta treba suprotstaviti efekat drugog autoriteta.

Međutim, to nije sve. Snaga naučnog autoriteta, koji se demonstrira nad socijalnim pokretom i duboko u svesti radnika, veoma je velika. On dovodi do jednog oblika demoralizacije. I jedan od razloga njegove snage jeste to što su nosioci autoriteta ljudi koji deluju kao da se međusobno slažu – konsenzus je uglavnom znak istine. To je takođe zato što on počiva na naizgled najmoćnijim oruđima kojima misao danas raspolaže, naročito na matematici. Ulogu onoga što se naziva dominantnom ideologijom danas možda igra određena upotreba matematike (to je naravno preterivanje, ali je način da se privuče pažnja na činjenicu da je racionalizovanje – davanje razloga da bi se opravdale stvari koje često nemaju opravdanja – danas našlo veoma moćno oruđe u matematičkoj ekonomiji). Toj ideologiji, koja prikazuje kao čisti razum jednu prosto konzervativnu misao, važno je suprotstaviti razloge, argumente, demantije, dokaze; treba, dakle, voditi jedan naučni rad.

Jedna od snaga neoliberalne misli jeste to što se ona predstavlja kao svojevrsni “veliki lanac Bića”; kao u staroj teološkoj metafori, u kojoj na jednom kraju imamo Boga, a zatim nizom karika idemo do najskromnijih stvarnosti. U neoliberalnoj nebulozi, umesto Boga, na samom vrhu se nalazi jedan matematičar, a na dnu jedan ideolog Esprita[2], koji ne zna baš mnogo o ekonomiji, ali koji može da se pretvara da zna ponešto zahvaljujući površnom poznavanju tehničkog rečnika. Taj veoma moćan lanac ima efekat autoriteta. Postoje sumnje, čak i među aktivistima, koje proističu jednim delom iz suštinski društvene snage teorije koja pridaje autoritet rečima g. Trišea ili g. Titmajera, predsednika Bundesbanke, ili ovog ili onog esejiste. To nije niz lančano povezanih dokaza, već lanac autoriteta, koji ide od matematičara do bankara, od bankara do filozofa-novinara, i od esejiste do novinara. To je takođe kanal kojim protiču novac i svakojake ekonomske i društvene prednosti, međunarodni pozivi, uvažavanje. Mi sociolozi, bez upućivanja optužbi, možemo preduzeti raskrinkavanje tih mreža i pokazati da je protoku ideja podloga protok moći. Postoje ljudi koji menjaju ideološke usluge za položaj na vlasti. Trebalo bi dati primere, ali dovoljno je pažljivo pročitati listu potpisnika čuvene “Peticije stručnjaka”.

Zanimljivo je, u stvari, to što se skrivene veze između ljudi koji inače rade odvojeno – iako ih često viđamo kako se dvoje po dvoje pojavljuju u lažnim debatama na televiziji – između fondacija, udruženja, časopisa, itd., ovde veoma jasno otkrivaju.

Ti ljudi vode kolektivno, kao konsenzusom, jedan fatalistički diskurs, koji se sastoji u pretvaranju ekonomskih tendencija u sudbinu. Međutim, socijalni zakoni, ekonomski zakoni itd., izvršavaju se jedino ako ih pustimo da deluju. Ako su konzervativci pristalice ne-uplitanja to je zato što ti tendencijalni zakoni uglavnom konzerviraju, i što im je za to potrebno ne-uplitanje. Posebno su zakoni finansijskih tržišta, o kojima nam stalno pričaju, zakoni konzervacije, kojima je potrebno neuplitanje da bi se ispunili.

Trebalo bi razviti, argumentovati, a naročito nijansirati. Izvinjavam se zbog pomalo pojednostavljujućeg tona onoga što sam rekao. Što se tiče socijalnog pokreta, on se može zadovoljiti time što postoji; ionako pravi dovoljno “frke”, nećemo od njega tražiti još i da proizvodi opravdanja. A intelektualce koji se priključuju socijalnom pokretu odmah pitamo: “A šta vi predlažete?” Ne smemo da upadnemo u zamku programa. Za to ionako ima dovoljno aprtija i aparata. Ono što mi možemo učiniti jeste da napravimo ne jedan kontra-program, već jedan kolektivni naučni mehanizam, interdisciplinarni i međunarodni, koji bi povezivao naučne radnike, aktiviste, predstavnike aktivista itd., s tim što bi naučni radnici imali tačno određenu ulogu: oni mogu naročito efikasno, budući da je to njihov posao, sudelovati u radnim grupama i u grupama za refleksiju, zajedno s ljudima koji su u pokretu.

To iz starta isključuje određen broj uloga: naučni radnici nisu sadrugovi, odnosno taoci i kaucije, paravani i statisti koji potpisuju peticije i kojih se možete rečiti čim ih iskoristite; oni nisu ni ždanovski “aparatčici” koji dolaze da u socijalnom pokretu vrše naizgled intelektualnu vlast koju ne mogu vršiti u intelektualnom životu; oni nisu ni stručnjaci koji dolaze da drže predavanja – čak ni antistručnjački stručnjaci; oni nisu ni proroci koji će odgovoriti na sva pitanja o socijalnom pokretu, o njegovoj budućnosti. Naučni radnici su ljudi koji mogu pomoći da se definiše funkcija instancija kao što je ova, ili podsetiti na to da osobe koje su ovde nisu prisutne u svojstvu portparola, već u svojstvu građana koji dolaze na jedno mesto rasprave i istraživanja, s idejama i argumentima, ostavljajući po strani “političarski” jezik, platforme i “aparatske” navike. To nije uvek lako. Među “aparatskim” navikama koje prete da se vrate, tu je stvaranje komisija, često unapred pripremljena “pripajanja”, itd. Sociologija uči kako funkcionišu grupe i kako se služiti zakonima prema kojima one funkcionišu kako bismo pokušali da ih osujetimo.

Potrebno je izmisliti nove oblike komunikacije između naučnih radnika i aktivista, odnosno novu podelu rada među njima. Jedna od misija koju naučni radnici mogu ispuniti možda bolje nego iko drugi, jeste borba protiv medijskog bombardovanja. Po ceo dan slušamo gotove rečenice. Više ne možemo uključiti radio, a da ne čujemo da se govori o “planetarnom selu”, o “mondijalizaciji” itd. To su reči koje deluju nebitno, ali kroz koje prolazi čitava jedna filozofija, čitavo jedno viđenje sveta, koje povlači za sobom fatalizam i potčinjenost. Moguće je odupreti se tom bombardovanju kritikujući reči, pomažući ne-profesionalcima da se opskrbe specifičnim oružjem za otpor, da bi se izborili protiv efekta autoriteta, protiv uticaja televizije, koja igra apsolutno kapitalnu ulogu. Danas više ne možemo voditi socijalne borbe ako ne raspolažemo programima specifične borbe s televizijom i protiv nje. Upućujem na knjigu Patrika Šampanja (Patrick Champagne), Faire l’opinion (“Napraviti mnenje”), koja bi trebalo da bude svojevrstan priručnik političkog borca.[3] U toj borbi, sukob između medijskih intelektualaca je veoma bitan. Što se mene tiče, oni mi ne stvaraju nesanicu i nikad ne mislim na njih kada pišem, ali oni imaju izuzetno važnu ulogu s političkog stanovišta, i bilo bi poželjno da jedan deo naučnih radnika pristane da posveti deo svog vremena i svoje energije, aktivistički, osujećivanju njihovog delovanja.

Drugi cilj jeste izmisliti nove oblike simboličke akcije. Što se toga tiče, mislim da su socijalni pokreti u zakašnjenju, osim nekoliko istorijskih izuzetaka. U svojoj knjizi, Patrik Šampanj pokazuje kako izvesne krupne mobilizacije mogu dobiti manje mesta u novinama i na televiziji nego neke sitne manifestacije, koje su međutim izvedene tako da zanimaju novinare. Naravno, nije u pitanju borba protiv novinara, i oni su podređeni stegama prekarizacije, sa svim efektima cenzure koje ona povlači za sobom u svim zanimanjima vezanim za kulturnu proizvodnju. Ali je od suštinske važnosti znati da će ogroman deo onoga što možemo reći ili uraditi biti filtriran, tj. često poništen, onim što će o tome reći novinari. U to spada i ono što ćemo uraditi ovde. Evo jedne opaske koju oni neće ponoviti u svojim izveštajima.

Za kraj, reći ću da jedan od problema jeste biti reflesivan – to je krupna reč, ali nije upotrebljena bez razloga. Cilj nam je ne samo da izmislimo odgovore, već da izmislimo nov oblik organizacije protestnog rada i organizacije protesta, aktivističkog rada. Ono o čemu bismo mi naučni radnici mogli da sanjamo jeste da deo naših istraživanja bude koristan socijalnom pokretu umesto da se izgubi, kao što je danas često slučaj, skrenut i deformisan od strane novinara ili neprijateljski nastrojenih tumača, itd. Mi želimo, u okviru grupe kao što je “Raisons d’agir”, da izmislimo nove oblike izražavanja koji bi omogućili da se aktivistima saopšte najnaprednija dostignuća istraživanja. To, međutim, pretpostavlja takođe promenu rečnika i duhovnog ustrojstva kod naučnih radnika.

Treba iznova osmisliti internacionalizam, koji je bio skrenut i izobličen od strane sovjetskog imperijalizma, odnosno izmisliti oblike teorijske misli i oblike praktičnog delanja sposobne da se postave na nivo na kom treba da se vodi bitka.

Da se vratim na socijalni pokret; mislim, kao što sam maločas rekao, da imamo posla s vrtložnim kretanjima – mogao sam pomenuti štrajkove studenata i profesora u Belgiji, štrajkove u Italiji, itd. – borbi protiv neoliberalnog imperijalizma, borbi koje najčešće ne znaju jedna za drugu (i koje mogu poprimiti oblike koji nisu uvek simpatični, kao što su određeni oblici integrizma). Treba, dakle, ujediniti makar međunarodnu informaciju i pustiti je u opticaj. Treba iznova osmisliti internacionalizam, koji je bio skrenut i izobličen od strane sovjetskog imperijalizma, odnosno izmisliti oblike teorijske misli i oblike praktičnog delanja sposobne da se postave na nivo na kom treba da se vodi bitka. Ako je tačno da većina dominantnih ekonomskih snaga deluje na svetskom, transnacionalnom nivou, tačno je i da postoji jedan prazan prostor, prostor transnacionalnih borbi. Teorijski prazan, zato što nije osmišljen, taj prostor nije praktično zauzet u nedostatku jedne prave međunarodne organizacije snaga sposobnih da osujete, bar na evropskom nivou, novu konzervativnu revoluciju.

Pariz, novembar 1996.

[1] Intervencija prilikom otvaranja Generalne skupštine socijalnog pokreta, Pariz, 23-24 novembar 1996. (naslov članka)
[2] Časopis za društvene nauke (prim. prev.)
[3] Champagne, P., Faire l’opinion, Paris, Ed. de Minuit, 1993.